Euro-Korrespondent

POLITIKA BEZ RECI

Za trenutak, ceo Balkan mi izgledao kao neka skola na periferiji koju su nastavnici ostavili pod nadzorom odabranih ucenika… Tako ucenici trce gore dole, podsmejavaju jedno drugog, vrse razne oblike mekane i ne tako mekane torture nad jednim drugima… Samo kada pocinju ubijati jedan drugoga, nastavnici reaguju. Na pocetku ostro, zatim malo manje ostro, da bi na kraju naslii nove pazitelje… I sve pocinje iz pocetka…


Slucajno se nedavno nasla u jednoj elektronskoj radnji. Trebalo mi nesto hitno za kompjuter i dok sam cekala na red pogled mi se zaustavio kod reklamnih televiziskih ekrana. Programirani na istom kanalu ali bez tona (da ne bi uznemiravali kupce), svi su prikazivali, britanskog ministra za inostrane poslove, Davida Milibanda kao gosta jednog od redovnih politickih programa koji bi ja inace pratila kod kuce.

Na pocetku okrenuh glavu na drugu stranu jer mi bilo besmisleno da gledam nekog politicara a da ne mogu da slusam sta kaze. No, kao obicno po radnjama, pogled bi setao po izlozenim proizvodima, i tako David je redovno izasao pred mojim ocima… Paznju mi skrenuo stav Milibanda, tj njegov izraz lica koji bi se menjao gotovo sa svakom izrecenom recju. Iz tog stava, ili kako kazu englezi “body language” ili jezik tela da ga mi tako nazovemo, zakljucih da Miliband zaista prica sa novinarem a ne sa samim sobom. Da u najmanju ruku prvo slusa pitanje pa tek onda odgovara... Prosto, da on govori mozgom a ne samo usnama…

Desilo se to oko poseta delegacija iz Srbije i Kosova i njihovih razgovora sa medjunarodnom Trojkom u Londonu. I tako dok sam slusala obe delegacije u Londonu, lik Milibanda bi se nekako sam po sebi nametnuo kao merilo njihove politicke volje. No, da bi bili sto pravedniji prema Blkanskim gostima, trebalo je “smanjiti njihovoj ton” i suditi po njihovom jeziku tela. Ne zato jer je “demokratska drzava” o kojoj je na primer govorio Jeremic (minister inostranih poslova Srbije) po sebi postavljalo pitanje po kom osnovu onda njegova vlada tezi da negira takvo demokratsko pravo dva miliona gradjana. Niti zato sto recimo “hodanje napred” Sve-Muske Sve-Albanske delegacije, pitalo po sebi “koliko li nazad treba da ostanu zene i ne-Albanci Kosova? Vec zato sto “Milibanov kriterijum” je trazio da slusamo politiku bez reci…

Ono sto mi zapalo za oko slusajuci takvu tihu poruku, jeste njihova slicna priroda. Ma koliko suprotne, njihove poruke kao da su jednoglasno govorile: “Mi smo dosli ovde da vas impresioniramo. Da vas ubedimo da mi a ne oni drugi “nasi neprijatelji” zasluzuju vasu paznju”. Jednom recju sve je islo po pazljivo naucenom i izvezbanom scenariju…

Ono sto je izgledalo da fali jeste spontanost. Oni spontani pokreti koji su mi skrenuli paznju kod Miliband-a.

Ma koliko pun moderne demokratske terminologije, sudeci po njegovom govoru tela, Jeremicev govor u kontekstu “neossporivog prava nad Kosovom” i pored perfektog americkog akcenta, izgledalo je da i njemu samom zvuci kao da izlazi iz srednjeg veka…

Sa svoje strane, Kosovska delegacija je izgledala potpuno odsutna. Kao da su se umorili ponavljajuci svoj stav i nisu mogli shvatiti zasto su dosli tamo. “Evo” kao da su govorili, mi smo spremili i predlog Ugovora o dobrosusedskim odnosima prema zapadnim standardima… I sta hocete od nas vise…?

Naravno moji utisci mogu biti pod utiskom ukupne situacije na Balkanu i s’toga potpuno subjektivni. Meni naime vec duze vreme, situacija na Balkanu lici na neku jedinstvenu skolu gde se ucenici umesto da koncentrisu na nastavu, stalno bore za paznju nastavnika. Kao da ni sami ne veruju ili cak i ne zele da diplomairaju i tako preuzmu odgovornost zivota van skolskih klupa…

Kada je nakon par nedelja Miliband primio kosovsku delegaciju u Londonu, ponovo se setih njegovog lika iz one elektronske radnje… “Kako li” pomislih dok sam cekala ispred Ministarstva inostranih poslova, kako li govore svetski politicari sa nasim Balkancima ovih dana? Konkretno kako danas govori Miliband sa kosovskim gostima? Mozgom ili prosto usnama?

U nemogucnosti da zamislim Miliband-a u “Balkanskim uslovima”, moja masta se vratila analogiji balkanske skole. Za trenutak ceo Balkan mi licio na neku periferijsku skolu… Znate od onih skola koje je i Bog (naravno ako ga ima) zaboravio… Skolu koju nastavnici odavno i ne posecuju vec su je ostavili pod nadzorom nekoliko ucenika izabranih po licnim krietirijumima, obicno stepenu poslusnosti… Tako ucenici trce gore-dole, podsmejavaju jedno drugoga, vrse razne oblike mekane i ne tako mekane torture… Samo kada oni ubijaju jedno-drugoga, nastavnici reaguju… Na pocetku ostro, zatim manje ostro, da bi ni kraju nasli nove pazitelje… I sve pocinje iz pocetka…

posted by Euro-Korrespondent @ 2:28 PM